San o svadbenom prijemu

²⁵Мужеви! љубите своје жене као што и Христос љуби цркву, и себе предаде за њу, ²⁶Да је освети очистивши је купањем воденијем у ријечи; ²⁷Да је метне преда се славну цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега, него да буде света и без мане. ²⁸Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја тјелеса; јер који љуби своју жену, себе самога љуби. ²⁹Јер нико не омрзну кад на своје тијело, него га храни и грије, као и Господ цркву. ³⁰Јер смо уди тијела његова, од меса његова, и од костију његовијех. ³¹Тога ради оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. ³²Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за цркву.

⁷Да се радујемо и веселимо, и да дамо славу њему; јер дође свадба јагњетова, и жена његова приправила се; ⁸И дано јој би да се обуче у свилу чисту и бијелу: јер је свила правда светијех. ⁹И рече ми: напиши: благо онима који су позвани на вечеру свадбе јагњетове. И рече ми: ове су ријечи истините Божије.

И ја Јован видјех град свети, Јерусалим нов, гдје силази од Бога с неба, приправљен као невјеста украшена мужу својему.

¹И трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше мати Исусова. ²А позван бјеше и Исус и ученици његови на свадбу. ³И кад неста вина, рече мати Исусова њему: немају вина. ⁴Исус јој рече: што је мени до тебе жено? Још није дошао мој час. ⁵Рече мати његова слугама: што год вам рече учините. ⁶А ондје бијаше шест воденијех судова од камена, постављенијех по обичају Јеврејскога чишћења, који узимаху по два или по три ведра. ⁷Рече им Исус: напуните судове воде. И напунише их до врха. ⁸И рече им: захватите сад и носите куму. И однесоше. ⁹А кад окуси кум од вина које је постало од воде, и не знадијаше откуда је (а слуге знадијаху које су захватиле воду), зовну кум женика, ¹⁰И рече му: сваки човјек најприје добро вино износи, а кад се опију онда рђавије; а ти си чувао добро вино дослије. ¹¹Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској, и показа славу своју; и ученици његови вјероваше га.

¹И одговарајући Исус опет рече им у причама говорећи: ²Царство је небеско као човјек цар који начини свадбу сину својему. ³И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтјеше доћи. ⁴Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам објед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу. ⁵А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. ⁶А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. ⁷А кад то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. ⁸Тада рече слугама својима: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. ⁹Идите дакле на раскршћа и кога год нађете, дозовите на свадбу. ¹⁰И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. ¹¹Изашавши пак цар да види госте угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. ¹²И рече му: пријатељу! како си дошао амо без свадбенога руха? А он оћутје. ¹³Тада рече цар слугама: свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. ¹⁴Јер су многи звани, али је мало избранијех.

¹⁵А кад чу то неки од онијех што сјеђаху с њим за трпезом рече му: благо ономе који једе хљеба у царству Божијему! ¹⁶А он му рече: један човјек зготови велику вечеру, и позва многе; ¹⁷И кад би вријеме вечери, посла слугу својега да каже званима: хајдете, јер је већ све готово. ¹⁸И почеше се изговарати сви редом; први му рече: купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме. ¹⁹И други рече: купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. ²⁰И трећи рече: ожених се, и зато не могу доћи. ²¹И дошавши слуга тај каза ово господару своме. Тада се расрди домаћин и рече слузи своме: иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слијепе. ²²И рече слуга: господару, учинио сам како си заповједио, и још мјеста има. ²³И рече господар слузи: изиђи на путове и међу ограде, те натјерај да дођу да ми се напуни кућа. ²⁴Јер вам кажем да ниједан од онијех званијех људи неће окусити моје вечере. Јер је много званијех, али је мало изабранијех.

И Господ ће над војскама учинити свијем народима на овој гори гозбу од претила меса, гозбу од чиста вина, од претила меса с можданима, од вина без талога.

²⁵Мужеви! љубите своје жене као што и Христос љуби цркву, и себе предаде за њу, ²⁶Да је освети очистивши је купањем воденијем у ријечи; ²⁷Да је метне преда се славну цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега, него да буде света и без мане. ²⁸Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја тјелеса; јер који љуби своју жену, себе самога љуби. ²⁹Јер нико не омрзну кад на своје тијело, него га храни и грије, као и Господ цркву. ³⁰Јер смо уди тијела његова, од меса његова, и од костију његовијех. ³¹Тога ради оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. ³²Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за цркву.

⁷Да се радујемо и веселимо, и да дамо славу њему; јер дође свадба јагњетова, и жена његова приправила се; ⁸И дано јој би да се обуче у свилу чисту и бијелу: јер је свила правда светијех. ⁹И рече ми: напиши: благо онима који су позвани на вечеру свадбе јагњетове. И рече ми: ове су ријечи истините Божије.

¹Тада ће бити царство небеско као десет дјевојака које узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику. ²Пет од њих бијаху мудре а пет луде. ³И луде узевши жишке своје не узеше са собом уља. ⁴А мудре узеше уље у судовима са жишцима својима. ⁵А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. ⁶А у поноћи стаде вика: ето женика гдје иде, излазите му на сусрет. ⁷Тада усташе све дјевојке оне и украсише жишке своје. ⁸А луде рекоше мудрима: дајте нам од уља својега, јер наши жишци хоће да се угасе. ⁹А мудре одговорише говорећи: да не би недостало и нама и вама, боље је идите к трговцима и купите себи. ¹⁰А кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. ¹¹А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: господару! господару! отвори нам. ¹²А он одговарајући рече им: заиста вам кажем: не познајем вас. ¹³Стражите дакле, јер не знате дана ни часа у који ће син човјечиј доћи.

¹И одговарајући Исус опет рече им у причама говорећи: ²Царство је небеско као човјек цар који начини свадбу сину својему. ³И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтјеше доћи. ⁴Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам објед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу. ⁵А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. ⁶А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. ⁷А кад то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. ⁸Тада рече слугама својима: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. ⁹Идите дакле на раскршћа и кога год нађете, дозовите на свадбу. ¹⁰И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. ¹¹Изашавши пак цар да види госте угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. ¹²И рече му: пријатељу! како си дошао амо без свадбенога руха? А он оћутје. ¹³Тада рече цар слугама: свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. ¹⁴Јер су многи звани, али је мало избранијех.

¹⁵А кад чу то неки од онијех што сјеђаху с њим за трпезом рече му: благо ономе који једе хљеба у царству Божијему! ¹⁶А он му рече: један човјек зготови велику вечеру, и позва многе; ¹⁷И кад би вријеме вечери, посла слугу својега да каже званима: хајдете, јер је већ све готово. ¹⁸И почеше се изговарати сви редом; први му рече: купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме. ¹⁹И други рече: купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. ²⁰И трећи рече: ожених се, и зато не могу доћи. ²¹И дошавши слуга тај каза ово господару своме. Тада се расрди домаћин и рече слузи своме: иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слијепе. ²²И рече слуга: господару, учинио сам како си заповједио, и још мјеста има. ²³И рече господар слузи: изиђи на путове и међу ограде, те натјерај да дођу да ми се напуни кућа. ²⁴Јер вам кажем да ниједан од онијех званијех људи неће окусити моје вечере. Јер је много званијех, али је мало изабранијех.

И Господ ће над војскама учинити свијем народима на овој гори гозбу од претила меса, гозбу од чиста вина, од претила меса с можданима, од вина без талога.

¹И трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше мати Исусова. ²А позван бјеше и Исус и ученици његови на свадбу. ³И кад неста вина, рече мати Исусова њему: немају вина. ⁴Исус јој рече: што је мени до тебе жено? Још није дошао мој час. ⁵Рече мати његова слугама: што год вам рече учините. ⁶А ондје бијаше шест воденијех судова од камена, постављенијех по обичају Јеврејскога чишћења, који узимаху по два или по три ведра. ⁷Рече им Исус: напуните судове воде. И напунише их до врха. ⁸И рече им: захватите сад и носите куму. И однесоше. ⁹А кад окуси кум од вина које је постало од воде, и не знадијаше откуда је (а слуге знадијаху које су захватиле воду), зовну кум женика, ¹⁰И рече му: сваки човјек најприје добро вино износи, а кад се опију онда рђавије; а ти си чувао добро вино дослије. ¹¹Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској, и показа славу своју; и ученици његови вјероваше га.

Братском љубави будите један к другоме љубазни. Чашћу један другога већег чините.

¹Молим вас дакле ја сужањ у Господу, да се владате као што приликује вашему звању у које сте позвани, ²Са сваком понизношћу и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другога у љубави, ³Старајући се држати јединство Духа у свези мира;

²³Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус ону ноћ у коју биваше предан узе хљеб. ²⁴И захваливши преломи и рече: узмите, једите, ово је тијело моје које се за вас ломи; ово чините мени за спомен. ²⁵Тако и чашу, по вечери, говорећи: ово је чаша нови завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, мени за спомен. ²⁶Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође.

²⁴И да разумијевамо једни другога у подбуњивању к љубави и добријем дјелима, ²⁵Не остављајући скупштине своје, као што неки имају обичај, него један другога свјетујући, и толико већма колико видите да се приближује дан судни.